Ovako...ovde ce se nalaziti neke moje pesme....i price....volim da pisem,i kada pisem,pronalazim sebe......
:)
Sedela sam sama…u shkoli…kada mi je prishao on…divan dechko,plavih ochiju,smedje,kratke kose,lepo gradjen, pomalo tuzhnog pogleda….
Pitao me je da li je mesto pored mene,na klupi,slobodno…dopustila sam mu da sedne….
Upoznali smo se...zvao se Filip..bio je dve godine stariji od mene,i odmah sam u njemu prepoznala druga,kome sam mogla sve da kazhem,a da sam znala da ce to ostati samo medju nama...dani su se nizali,a ja sam Filipa svakim danom sve vishe upoznavala....poveravao mi se,znala sam sve njegove tajne,ali,uvek je u njegovim ochima stajala neka tuga,neko ugasheno svetlo koje niko nije mogao upaliti sem njega,a on to,kao da nije zheleo....
Jedno zimsko veche,dok smo sedeli u parku,rekao mi je da mora da mi ispricha neshto...rekao mi je da se njegovi roditelji stalno svadjaju,da udaraju jedno drugo,a zatim pochnu da tuku njega i njegovu mladju sestru...a zatim mi je odao jedno zastrashujuce priznaje..rekao mi je da je pocheo da uzima drogu,i zamolio me je da ga izvuchem iz toga,ako ikako mogu,jer on to sam ne mozhe...nisam znala shta da kazhem,samo sam zaplakala...zagrlio me je,i od njega sam zachula jedan tihi jecaj...
‘pomocicu ti,obecavam’,rekla sam mu,a zatim sam ga zagrlila najjache shto sam mogla....
Stalno smo izlazili,sami,i prichao mi je sve,plakali smo,i uspela sam da ga izvuchem iz sveta droge...bar je tako bilo jedno vreme...
Jednog jutra,ochekujuci njegov poziv,sedela sam za stolom,i neshto crtala,ali,on me nije nazvao..nisam htela nishta da proveravam,ali,tako je bilo i sledeca 2 dana....jedne vecheri,odluchila sam da ga pozovem,da vidim shta je sa njim,jer,niti me zove,niti se pojavljuje u shkoli....
Zvala sam ga...puno puta je zvonilo,ali,on se nije javljao...zvala sam i zvala,ali,nishta...zatim sam ga zvala na fiksni,javila se njegova mama.Pitala sam da li je Filip kod kuce,a ona je samo odbrusila ‘ne’ i spustila mi slushalicu....
Zatim sam chula telefon.To je bio on...pitao me je da se nadjemo kod shkole.Odmah sam isrchala iz kuce.Trchala sam najbrzhe shto sam mogla,i kad sam ga videla kod ulaza shkole,suze su mi sme krenule niz lice.Filip je sedeo,utuchen,sa votkom u ruci,i po njemu je svugde bio neki beli prashak.....sela sam,zaprepashcena pored njega,i pitala shta je to,za samo 3 dana uradio od sebe...uzeo mi je ruku,stavio na svoje srce,i zaplakao....plakali smo oboje.Pitala sam ga u chemu je problem,on je kroz jecaje rekao da je njegov otac udario njegovu sestru,i da sad ona lezhi u bolnici,sama,da ni majka ni otac nece da je obidju....nisam znala shta da kazhem,sao sam mu rekla da se spremi i da krenemo u bolnicu.Javila sam roditeljima da cu prespavati u bolnici,uzeli smo taksi,i za pola sata smo bili u bonici...kada smo tamo doshli,nisu nam dali da udjemo u sobu.Filip je molio lekare,ali on su mu samo rekli da se bore za njen zhivot,i da ne mogu nikoga da puste.Filipa je to slomilo..samo je izleteo iz bolnice,i nestao...zvala sam ga,ali,on se nije javljao,trazhila sam ga,nisam ga nashla.Nazvala sam njegove drugove,i od svakog bih dobila isti odgovor-da ne znaju gde je.
Bila sam to veche u bonici,devojchica je bila bolje,pochela je da se oporavlja...ali,Filipa nigde nije bilo....krenula sam kuci,i na putu,blizu shkole,srela sam Filipa....bio je gori nego ikada...iscepan,krvav,pun ogrebotina...prishla sam mu,a on je samo gledao kroz mene....rekla sam mu ‘pruzhi ruke’...zavratila sam mu rukave,ruke su mu bile pune ozhiljaka,krvave...zavukla sam mu ruke u dzhepove i nashla sam shpriceve,i kesice sam nekom belim prashkom.....pitala sam ga shta to znachi,a on se samo okrenuo i otishao....
Nedelju dana se nismo ni chuli ni videli....jedne subote,neko mi je pokucao na vrata..bio je to on,sav izbezumljen,umoran....postao je narkoman...pustila sam ga da udje u kucu,a on je chak preda mnom uzeo shpric,i pocheo da se bode.....istrgla sam mu to iz ruke,a on me je samo pogledao nekom prezirnim pogledom....krenuo je kuci...htela sam da ga ispratim.ali,on mi nije dao..rekao je da je bolje da ostanem kuci..nisam znala shta to znachi,ali sam ostala..i danas sebe prezirem zbog toga....chim je izashao,osetila sam neku jezu kako prolazi kroz moje telo....nakon nekoliko sati,zvala me je njegova mama da pita da li je Filip kod mene...rekla sam joj da nije,i brzo istrchala napolje...trchala sam i trchala i odjednom na ulici videla gomilu ljudi,policiju i hitnu pomoc.pritrchala sam,i videla Filipa kao lezhi,okruzhen krvlju....odveli su ga u bolnicu...plakala sam kao nikada do tad....ubrzo su doshli i njegovi roditelji...zachudila sam se...oni su me pogledali,nazvali me kcerkom,zagrlili i zaplakali....
Nisam mogla da verujem,ali,u svemu tome,nije bilo mesta mojoj neverici,vec samo mesta nadi....prolazili su ssti...uveche,oko 23:00h izashao je prosedi doktor,i rekao da je Filip preminuo.....ceo svet mi se srushio,plakala sam,zajedno sa njegovim roditeljima koji su,nazhalost,kasno pokajali.....svi nashi trenuci su mi prolazili kroz glavu...suze su mi se neprestano slivale niz lice....2 dana posle,sahranili su ga...
Eto,kako je zavrshio moj najbolji drug....dechko koji mi je bi poput brata...
Proshle su godine...Filip je i dalje najvishe ispisana stranica dnevnika mog zhivota,i dalje je moj drug,nevazhno u kom se svetu nalazi....
Filipe..uvek cesh biti deo mene,i hvala ti shto si onda seo pored mene,jer,da toga nije bilo,ne bih te poznavala ovako dobro....
Druzhe..brate moj..pochivaj u miru...!